Отровне зграде – историја ничије грешке (најчешћа питања)

Овај сајт је махом о нашем насељу какво је требало да буде, какво нам је рекламирано, и какво смо купили, (односно за њега се задужили код банака на 20-30 година), у каквом смо се надали да ће нам деца расти, и какво се и даље надамо да ће једном ипак бити, макар и уз овај тежак ожиљак, и упркос тренутним економско-политичким одлукама.

Илустрација: годину дана спиновања од стране ГДС-а и министарства грађевине – обратите пажњу на датуме и хронологију вести, а имајте у виду и да овде није ни тридесетина вести које су објављиване…

otrovne-smrdljive-zgrade-blok-72-vesti

А какав је то ожиљак и зашто толико слушате о нашем насељу са отровним зградама?

Укратко:

  • насеље је градила Грађевинска дирекција Србије и станове продавала по економској цени од 1.290 евра по квадратном метру (квадрат градње коштао је око 360 евра)
  • лета 2013. године у двема зградама у насељу током градње у бетон су доспели отрови који испаравају у станове, од којих неки могу да се осете (отуд име „смрдљиве зграде“), а неки не (и зато је тачније „отровне зграде“)
  • пролећа и лета 2014. године јавиле су се сумње, а затим и испитивања и докази, да је станарима ових зграда угрожено здравље
  • у јесен 2014. године 200 породица је исељено уз препоруке Градског завода за јавно здравље и министарства здравља
  • у јануару 2015. године евентуална санација је одбачена као неизводива па је потписан уговор о рушењу и градњи истоветних зграда
  • у јулу 2015. године ипак је објављено да се Грађевинској дирекцији Србије и министарству грађевине „не исплати“ да сруше отровне зграде па су одлучили да са садашњим власницима раскидају потписан уговор, а да станове „санирају“ (површински третирају бетон у самим становима, не и на фасади, у ходницима, и дубински у становима), и да станове затим продају неким новим власницима по нижој цени (ваљда чим се слегне прашина)
  • задржавањем ових зграда, са или без површинске санације, угрожено је здравље свих који би се у те зграде уселили јер штетне материје би испаравале из бетона годинама, вероватно и деценијама
  • дубинска санација није рађена у пракси, чак и теоретски скоро је немогућа, и коштала би више од рушења, и резултат предложене, или далеко озбиљније санације, био би и даље неизвестан
  • станари две отровне, и станари остале четири зграде, али и станари из суседног насеља траже рушење отровних зграда према потписаном уговору о рушењу.

Ради шире слике, препоручујемо да прегледате и проблеме које имају и друга насеља ГДС-а: Степа Степановић и Војвода Влаховић.

blokce-72-naselje-blok-72-otrovne-zgradeШта је проблем?

Две од шест зграда у нашем насељу загађене су у градњи применом отровног материјала и потпуно су неподесне за живот људи (зграда 1 – плава, и зграда 3 – наранџаста).

На мапи поред назначене су локације две зграде из којих је исељено преко 200 породица.

Како су зграде загађене?

По ономе што је речено станарима и што је пуштано као информација у медије, и што једино вероватно и има смисла јер тешко да шта друго што се уграђује у зграду може да има исту или сличну емисију штетних материја, мада и даље „није званично потврђено„, тј. извор загађења до данас није званично утврђен – реч је о премазу за оплату који је узрочник тровања зграда.

Ово је могло да се чује и у изјавама званичника, па и министарке грађевине која је напоменула да ће „инсистирати да се напише правилник за овај помоћни грађевински материјал“, како се слична ситуација не би поновила.

Пре ливења бетона, оплата („шалунг“) премазује се да би се олакшало ливење бетона, да не би дошло до лепљења бетона за оплату током периода „везивања“ (стезања бетона) и до одламања бетона када се оплата скида, као и да би се сачувала и сама оплата за даље коришћење.

У време градње наших зграда у продаји се нашла серија „помоћног грађевинског материјала“, тј. премаза за оплату комерцијалног имена „оплатол“, која је била произведена од неодговарајуће прерађеног отпадног уља које је приликом ливења бетона остало заробљено у њему, о чему је такође говорила и министарка грађевине у контексту узрочника загађења наводећи и поменуто име производа.

Сада заробљено уље у бетону испарава у зграде (ходнике и станове), али и у непосредну околину.

Како то да се десило само у те две зграде?

Зграде у нашем насељу зидали су различити подизвођачи (главни извођач је Грађевинска дирекција Србије, ГДС), који су самостално куповали материјале, тако да нису сви купили исти поменути материјал, из исте – отровне серије.

И није „само у те две зграде“. У истом периоду, из исте отровне серије „оплатола“, у Београду и целој Србији загађено је још неколико стамбених зграда у градњи на исти начин, али и зграда „банке матичних ћелија“, и ко зна које зграде још – немамо сазнања да је ико правио истрагу докле је све доспео тај отров, а сви купци нових станова који су тренутно у продаји немају званичну информацију о којим је зградама/становима реч.

Шта је тачно загађено?

Бетон. Скоро сав бетон. Неки делови више, неки мање. Бетонске међуспратне таванице (плоче), бетонски зидови за укрућење (између станова), бетонски вертикални серклажи („стубови“ у угловима између зидова), бетонски хоризонтални серклажи (на зидовима, у висини међуспратне конструкције), бетонски зидови лифтовског језгра (лифт, степениште, део ходника), надвратне и натпрозорне бетонске греде…

Да ли је то све што је загађено?

Не. Сада су загађене и све ствари које су биле у најугроженијим становима (душеци, намештај, кухиње, одећа) – оне су пренете у неке гараже, шупе у којима стоје месецима па и даље „смрде“. Загађени су и премази бетона (малтери, глет масе), изолације (минерална вуна), зидови (гитер блокови), итд, јер не могу испарења да изађу из бетона а да не пролазе кроз све ове материјале.

Зар нису сви станови исто загађени?

Нису. Неки су више, неки мање. То зависи од много параметара:

  • од количине бетона непосредно уз стан – на пример, да ли се стан налази поред бетонског степенишног/лифтовског језгра, или поред бетонског зида за укрућење, итд.
  • од величине стана – мањи стан, мања запремина ваздуха, па је вероватнија већа концентрација испарења
  • од орјентације и осунчаности стана – UV зрачење сунца поспешује елиминацију загађења једном кад из бетона испарења доспеју у ваздух, виша температура на јужној страни подстиче брже испаравање, итд.
  • остало – загађење ваздуха зависи и од доба дана, од спољашње температуре, од унутрашње тенмпературе, од ваздушног притиска, од влажности споља и у становима, од проветрености, итд.

Сви ови параметри утичу само на загађење ваздуха у стану – бетон остаје загађен практично једнако (разлике у загађењу бетона су минималне и потпуно произвољне). Тј. у оним становима у којима је загађење сада мање може да се догоди да траје и по неколико година дуже него у оним становима где сада испарава више, итд.

Зашто се онда прича о загађења ваздуха у становима?

Зато што је то најочигледнија манифестација загађења, али и зато да би се игнорисао стварни проблем.

А оно што не испари сад никад и неће – остаје заробљено у бетону?

Не остаје. Увек ће испаравати док све не изађе из бетона, што може да траје дуже и од исплате стамбеног кредита. Зато се и зову лакоиспарљива органска једињења (објашњење у следећем пасусу). Као што канистер у ком је једном био бензин више не може да се користи за пијаћу воду и може годинама касније да смрди на бензин.

Како се загађење манифестује?

Отровне материје које су доспеле у бетон из уља за премаз оплате спадају у групу „лакоиспарљивих органских једињења“ (енг – VOC, volatile organic compounds), то јест, испаравају већ на собној температури. Сва та једињења морају се строго контролисати јер се најчешће ради о запаљивим, штетним, отровним супстанцама, која се лако удишу и таложе у организму.

Многе врсте ових материја још увек су дозвољене у индустрији грађевинских и других материјала јер немамо сасвим развијене технологије да их избацимо из употребе и заменимо нечим другим, или имамо, али је то „неисплативо“.

Најпознатији пример лакоиспарљивих органских једињења јесте „формалдехид“ – CH2O, који користимо у индустрији иверице, коже, пластике, итд. Уопште, већина ових једињења су разни угљоводоници јер већина и води порекло од нафте.

Неке од ових супстанци немају мирис, неке имају, а по усељењу може да се помисли да је то мирис „новог“, мада ниједан „мирис новог“ махом није здрав кад год га осетите (боје на зидовима, лак за паркет, иверица у намештају, кожа или тапацирунг на намештају, нов аутомобил, итд).

Наш мозак брзо престане активно да обрађује мирисе једном кад нас је упознао са окружењем – „навикавање“. Зато на пример сами себи „не смрдимо“ на бели лук, или зној, или не приметимо колико смо „мириса“ за собом оставили у тоалету све док не изађемо на кратко па се вратимо опет унутра – када се мозак поново активира и обавештава нас о окружењу.

Станари отрованих зграда, постепено су се навикавали на „мирис“ који је стално био свуда око њих, помешан са свим другим више или мање штетним поменутим „мирисима“ нових станова (намештаја, тепиха, итд). Међутим, док су остали мириси постепено нестајали (како се намештај „ветрио“), један мирис се задржавао. Тако је прошло неколико месеци (2-3) пре него што су разменили искуства и схватили да нешто заиста није у реду.

На пример, једним комшијама жалили су се људи који су дођу код њих у госте да им сутрадан смрди одећа коју су носили претходног дана у њиховом стану. Један комшија чија деца су имала стан у „здравој“ и у отровној згради приметио је да сам себи смрди кад из другог стана пређе у први и одмах по усељењу изнео је ову примедбу председнику скупштине станара.

Тако је цела тема отровних зграда покренута у јавности под „безазленим“ именом „смрдљиве зграде“. Иако је смрад најмањи проблем.

Суштинска манифестација загађења осетила би се дугорочно. На пример, данас знамо за „синдром болесних зграда“ (SBS – sick building syndrome) за који је потребно много мање загађења него што га има у ове две зграде нашег насеља.

Како је утврђено да су зграде отровне?

Почело је са самоорганизацијом сумњичавих станара који су ангажовали једну фирму да испита бетон. Грађевинска дирекција Србије то испитивање није прихватила због тога што фирма нема сертификат за таква испитивања.

Затим је ангажован Градски завод за јавно здравље (ГЗЗЈЗ) који је утврдио загађење ваздуха већ у јуну 2014. године. Затим су спроведена и мерења присуства отрова у организму станара на Војно-медицинској академији (ВМА), а спроведена су (поново) испитивања бетона од стране Института Винча.

Винча је утврдила да је концентрација штетних материја 60 пута већа у бетону отровних зграда него што је дозвољено у чврстом отпаду – тј. ако би се зграде рушиле, бетон из њих морао би да се третира као еколошки отпад и не би смео да буде депонован као стандардни отпад. Градски завод за јавно здравље утврдио је да бетон ипак може да се одлаже било где, али станари ову тврдњу немају написмено.

На ВМА је утврђено да је код неких станара повишен ниво неких од опасних материја али да извор може бити било где другде, и да им здравље није угрожено. Али, у медијима су се могле чути разне изјаве институција и стручњака па и она да „здравље није угрожено ако се у том простору не проводи превише времена“ (ГЗЗЈЗ), итд.

Да. Више отрова доспе и може да се измери у оним станарима који пуше. Али, на паклици цигарета које купују пише списак отрова, и упозорење. Нигде у купопродајном уговору са ГДС није писало да су станови штетни по здравље људи и да су забрањени за млађе од 18 година.

Ипак, Градски завод за јавно здравље саветовао је „прекид експозиције“, тј. саветује да у зградама нико не треба да живи. Исти закључак даје и Винча.

Министарство здравља констатује у допису да је излагање отровним материјама и испаравањима овог типа изузетно штетно, посебно за осетљиве категорије становништва.

Нико не може да каже колико дуго би могло да траје испаравање свих штетних материја доспелих у бетон. И иако је бетон дубински загађен, а испаравање би вероватно трајало годинама, ако не и деценијама (појачавало би се и смањивало зависно од осталих услова – температура, притисак, влажност, проветреност, итд), нико од надлежних институција није нашао за сходно да зграде прогласи трајно непогодним за живот.

Такође, нико за све време није узимао у обзир да је до десетину месеци колико су станари највише провели у овим зградама, недовољно да се недвосмислено утврди ефекат који ове материје имају по здравље људи, али према свим искуствима (на пример, пракса заштите на раду, итд), јасно је да људи, а нарочито стари, болесни и деца, у оваквом простору не би смели да бораве.

Поред свега, постоје „тумачења“ и „налази“ да је бетон само „површински“ загађен, тј. само 2цм, тј. само површински заштитни слој бетона преко арматуре (неки приватни инвеститори су гулили сав бетон до арматуре да „очисте“ зграде). Међутим, лаицима би можда било занимљиво чути образложење:

  • како се сипа бетон у оплату испуњену арматуром, висине 2,5 метара, ширине 20-25 центиметара (однос пресека 1:12 или 1:10) а да притом само онај део бетона који ће постати „површински слој“ дође у контакт са уљима на оплати, или,
  • ако је уље продрло у бетон тек пошто је бетон сипан, како то уље има способност да продире у „цементно млеко“ (на бази воде) док бетон стеже, и то у тим количинама?

Али зар разни отрови нису свуда око нас?

Јесу. Али неке не можемо још увек да избегнемо (сагоревање фосилних горива, итд), на неке смо упозорени на самим паковањима, ретке користимо по цео дан, и једно је када радник на пумпи удише испарења на отвореном простору у својој смени, а сасвим друго када веома слична испарења удишу деца у затвореним становима од 30, 40 или 70 квадрата – и то 8 сати само током сна, и још 8-12 сати у будном стању, у току игре у којој се задишу па дишу дубоко, и тако цело детињство и младост. Колико је онда тачно испарења из бетона довољно безбедно?

Шта се десило кад је загађење зграда доказано?

Грађевинска дирекција Србије саветовала је станарима исељење, преузела трошкове комуналија у овим становима и плаћала изнајмљивање стана „док се не нађе решење за зграде“. Неки станари (они који су имали веће станове и који су кеш или купци са комерцијалним кредитима без субвенција – мањина) добили су прилику да замене станове за станове у насељу Степа Степановић које такође има великих проблема, али друге врсте, да сачува насеље које им је рекламирано и продавано такође од стране Грађевинске дирекције Србије.

Неки станари могли су да замене станове за неке неусељене у нашем насељу, али и то није било ни близу довољно да се реши проблем губитка инвестиција и стамбеног простора за стотине породица.

blokce-72-naselje-novi-beograd-poster-crvena

Зашто се бетон не санира?

С обзиром да је проблем од почетка релативизован, једно време говорило се о санацији (јесен 2014), да би се затим од ње одустало као зато што тако нешто никада није покушано, тестирано, изведено у реалним условима, итд. Суштински, већ тада је и њима, и станарима, и свима осталима, било јасно да по природи загађења, и по природи материјала у ком се извор загађења налази, и по непостојећим искуствима у оваквим подухватима, овако нешто не би рационално за ове објекте или не би имало дуготрајног ефекта.

Чак и када је разматрана санација, станарима је нуђена верзија „санације“:

  • без уклањања плочица (пре свега зидних – купатило, кухиња, предсобље, терасе) где су штетне материје безбедне од изветравања још дуже времена
  • без санације спољашње стране зидова – испод фасада
  • без дубинске санације бетона (бушење, ињектирање или скидање заштитног слоја преко арматуре 2-3цм), већ само површинске – „прањем“ хемикалијама и „сунчањем“ UV лампама које би изазивале брже испаравање и уништавање испарења
  • без санације ходника, лифтовског окна, итд.

Зашто станари то нису прихватили?

Зато што то једноставно – не ради.

Али стручњаци кажу да може да се санира!

Заправо – не кажу. Од те врсте санације и сама Грађевинска дирекција одустала је зиме 2014/2015. године а прича о санацији је актуелизована поново у јулу 2015. године. За тих шест месеци, нешто што је одбачено у јануару, постаје прихватљиво у јулу – по ком основу?

По том основу што је „нешто“ рађено у приватним зградама које су такође загађене (аргумент ГДС-а). Међутим, ГДС станарима ни јавности не говори шта је тачно рађено, у којим тачно зградама, и какви су резултати били постигнути поновним тестирањем бетонске конструкције у којој лежи загађење а не спољне емисије, која може да буде нулта још годину или две на пример, а затим поново да крену вишегодишња испаравања већег или мањег интезитета из дубљих слојева бетона.

Стручњаци заправо кажу да могу да санирају зидове у становима и да се добију одговарајућа мерења загађења ваздуха у становима након санације која би „доказала“ да су станови безбедни за живот. Али, загађење ваздуха овде је само последица загађења бетона – а бетон дубински неће бити саниран (а и то би коштало више од рушења зграде, па и тад би било са неизвесним ефектима).

Тако имамо апсурдни предлог – успешност санације бетона доказивала би се мерењем ваздуха! Ако санација може да успе зашто се након ње не мери бетон?

Чак је и министарка грађевине изјавила да, „ако после санације мерења ваздуха покажу да ваздух није у реду, онда ће лично инсистирати да се зграде руше“. Дакле, ни она не помиње прави проблем – мерења загађења бетона после „санације“ бетона.

Шта је понуђена санација и зашто не ради: Наједете се белог лука (ком се извињавам што га користим овде у улози отрова). Седите тако у топлој просторији и око вас се шири мирис. Окупате се и изађете испод туша, обучете се у чисто и вратите у исту ону просторију. Не, више не смрдите. Е то је ефекат санације и тренутак кад они желе да мере ваздух у циљу „доказивања“ ефикасности санације. Измере да не „смрди“, покупе инструменте и оду…

Али! Затим креће реалност… Бели лук и даље је у вама, и даље испаравате само што је потребно време да се загрејете, да изветри прво мирис сапуна (хемикалије санације), и убрзо ћете поново на све стране око себе ширити мирис белог лука. И сутрадан. А то је свега пар ченова, 10-20 грама, на ваших 50, 80 или 100 килограма телесне масе.

Али тада, сутрадан (следеће године или за пет година), они више неће вршити мерења, они више неће бити на истим радним местима, и неко други ће морати да руши ове зграде. Али, тај неко ће морати и да лечи људе које евентуално покушају да уселе у овакве зграде.

Шта је остало као једино сигурно и трајно решење?

Рушење. Ништа више. Средином јануара је у договорима са владом Србије, тј. министарством грађевине, и Грађевинском дирекцијом Србије, одлучено да се зграде сруше јер санација практично неће решити проблем. Чак и да буде спроведена најскупља верзија покушаја санације, нико не може унапред да гарантује резултат.

Зашто се не проба на једном стану па се види да ли санација може да успе?

На предлог станара да се тако уради добили су одговор да ће „одмах целе зграде бити саниране“ и да раскину уговоре или потпишу за стан у „планираној“ новој згради на паркингу насеља. На питање станара а шта ако се дају толики новци за комплетну санацију а она не успе, добили одговор идентичан претходном – да раскину уговор, итд.

Дакле, закључак је већ јасан, резултати мерења су већ јасни – санација ће „успети“.

Зашто станари одмах нису тужили Грађевинску дирекцију Србије?

Као прво, мора да се разуме да су станари ове станове купили још у градњи (чак и пре комплетиране „сиве фазе“). Сви они су желели да им овде буде дом и били су спремни на сваку врсту компромиса само да на крају приче остану у овом насељу које су гледали како се гради и усељава, само у становима који неће бити отровни.

Станари имају месечни трошак кредита према банци. У случају тужбе били би замрзнути споразуми са ГДС везано за рушење, па би остали и накнаде за кирију, и са трошковима комуналија за стан у ком не живе.

Зашто не туже сада кад се одустало од рушења?

Зато што су већ изгубили две године живота и много енергије. Нека деца су у међувремену рођена, нека су кренула у школу, нека проходала, живот тече и нису сви расположени да га утроше у процесу у нашем народу познатом као „кадија те тужи, кадија ти суди“. А неки ће вероватно и тужити.

Зашто се одустало од рушења?

Зато што се Грађевинској дирекцији Србије не исплати да сруши зграде и направи нове. Више им се исплати да у отровне зграде уселе друге људе. Али, ваљало би питати здравство Србије колико би коштало лечење болести које доказано могу да изазову присутни отрови.

Какве везе има новац ако у зградама не може да се живи?

Технички, „може да се живи“, као што може да се и у Панчеву, на пример, или у Обреновцу, или у Костолцу. Само што у Панчеву извор загађења може да се подведе под „јавни значај“, и што квадрат стана кошта доста мање 1.290 евра колико смо ми плаћали, иако смо практично једнако удаљени од центра Београда. Један од разлога разлике у цени је и квалитет ваздуха у том прелепом граду, због ког је и аутор овог сајта одустао од идеје да се тамо пресели у дупло већи стан него што га има у овом насељу, за исте новце.

Па добро, може да се живи, али шта је са здрављем?

Чијим здрављем? Нико ко је узео новац од градње овог насеља не живи у овом насељу. Здравље им је добро, хвала на питању.

Па шта ће сад да ураде са тим зградама?

Идеја им је да их оставе, да их „санирају“, и онда да их продају „по нижој цени“.

Зашто по нижој ако кажу да санација може да успе?

Зато што су половни станови, зато што онда не могу да се купе на субвенцију, односно уз поврат ПДВ-а, зато што купци неће бити сигурни да их не лажу као и претходне купце, зато што нико ко жели себи и својој деци добро неће да се усели у ове зграде. И наравно, зато што се „санација“ ради у односу на трошкове Грађевинске дирекције Србије а не на стварне резултате.

И то је то?

Није то то. Имају идеју да додају још две зграде у насеље на паркину поред зграда, а могуће је да ће станове продавати по дампинг ценама, или да ће их поклањати уз накнаду из неких фондова за решење стамбеног питања, итд.

Колика је штета?

Нема штете.

Како нема?

Има неке, али нема „праве“ штете. Штета станара је 5-20.000 евра (намештај, губитак субвенционисаног кредита, губитак статуса купца првог стана, итд), односно, из угла државе Србије – занемарљива.

Штета за Грађевинску дирекцију Србије није важна јер су ионако државна фирма и нико неће одговарати ни на који начин. Као што продавац отровног материјала неће одговарати.

Штета за град Београд који је дао парцелу у замену за 80 станова такође није страшна, јер онај ко је из града Београда дао ту земљу, ионако није дао своју очевину него „ничију земљу“.

Политичка и професионална штета за све укључене не постоји јер у медијима од почетка пласирају вешто биране информације, и наравно, „бригу за грађане“, „понуђена решења“, „учиниће све“, „кривичне пријаве против НН лица“, „то није толико страшно“, „не можемо да будемо на губитку“…

„Штета“ од усељавања и лаганог дугогодишњег тровања пар стотина нових породица које намеравају да уселе ионако (им) је неважна.

Ако направе још две зграде можда могу могу нешто и да зараде.

Ко је крив?

Нико. Десило се. Или, по речима министарке грађевине:

„Нико га не контролише (оплатол), јер се подразумева да се он даје у оном концетрату који је нормалан, а овог пута је оплатол направљен из рециклираног отпадног уља и очигледно није направљен на прави начин. Убудуће ћу инсистирати да помоћни грађевински материјал има посебан правилник, а да се оплатол нађе као обавезан стандард у градњи… Ово је ситуација која је потпуно нова за све, није грешка Грађевинске дирекције, државе нити једног човека који је купио стан, десило се.“

Дакле, лепо је то што нису криви ни станари који су купили отрован стан по економској цени од Грађевинске дирекције Србије.

Шта сада са станарима ове две зграде?

Видећемо. Уморни су. Одустају.

Шта ће бити са насељем?

Којим насељем? Ах да, оним које нам је продато… Па ништа, и то ћемо видети. Кажу да остају две отровне зграде. Тражићемо да се сруше. Они ће обавити неку „санацију“. Онда ће објавити да је санација успела.

Чекаћемо да чујемо ту нову цену „санираних“ станова. Чекаћемо да чујемо рекламу када њих почну да продају и да видимо који су ти људи који би да уселе децу у једном отроване, па саниране зграде методом која никад није обављена у пракси.

Чекаћемо да видимо да ли су стварно намеравали да граде још две зграде. Чекаћемо да видимо да ли су намеравали да граде још две зграде без обзира на проблем са поменуте две.

Чекаћемо да видимо колико је цена наших инвестиција овде изгубила на вредности, то јест, колико су нам пара избили из џепа зато што су нам рекламирали једно а продали сасвим другачије насеље.

Шта би најбоље било да се деси?

Оно што је потписано у јануару 2015. са станарима те две зграде – рушење и градња нових.

Али коме се рушење и градња уопште исплати?

Свима.

Како свима?

Да, рушење и градња нових исплати се свима – и ГДС-у:

  • исплати се станарима који могу да остану да живе тамо где су и живели и за шта већ имају подигнуте кредите, субвенције, итд, а нарочито онима чије ствари нису остале неповратно загађене и који понешто могу да искористе у идентичним становима
  • исплати се општини Нови Београд којој не одговара да нема дефинисано насеље на свом крајњем југозападу, која без тога губи кроз наплату пореза, на промету роба и услуга, итд.
  • исплати се граду Београду који је дао земљиште за станове и сада већину од 80 станова треба да добије у напуштеним отровним зградама
  • исплати се држави Србији зато што је реч о зградама и насељу у ком живе људи који желе да остану у овој земљи, да раде, да зарађују, да школују децу на коју ће једног дана пренети своју имовину – свако одлагање и избегавање рушења држави прави трошак директни и индиректни, и отвара могућност за тужбе и накнаду штете станара који су изгубили станове и станара који остају да живе у насељу; исплати се држави Србији зато што може да покаже да државна станоградња (пројекат, управљање пројектом и продаја) комплетних насеља по економским ценама има смисла; исплати се држави Србији зато што може да покаже да заиста поштује међународне документе и своје законе и штити своје грађане од превара потрошача, од излагања ризицима по здравље, од губитка породичног иметка, итд.
  • а исплати се и ГДС-у (појашњење на линку)

Шта ћете урадити ви који остајете?

Свако ће видети шта мисли да је најбоље. Неки не мисле да њихов стан и њихов улаз имају везе са целим насељем па им не смета да имају две отровне зграде поред. Неки су чули да политичари кажу или „да се прича“ да је са зградама све у реду, и да станари измишљају. Неки верују да су и њихове зграде исто тако отровне. Неки ће се иселити првом приликом. Неки планирају да се затворе у своје станове и одустану од идеје насеља због које су куповали стан. Неки планирају да се буне ако се отровне зграде понуде за социјално становање. Неки ће разматрати тужбу. Неки ће одустати од идеје да се скуће са породицом у Београду и Србији. Неке све ово апсолутно не занима па ће радити што и до сада. Неки ће да покушају да остану оптимистични и направе од овог насеља бар део онога што су имали идеју кад су куповали станове. И тако… Видећемо.

Какве ће ово последице имати?

Скоро никакве. Нико неће изгубити лиценцу, нико неће плаћати одштету, нико неће бити смењен, нико неће трпети политичке последице, нико неће добити умањење кредита зато што је пала вредност инвестиције, итд.

Остаће само ожиљци. Велики ожиљци. На насељу, и на људима који су се надали да ће овде коначно имати дом за своју породицу а сада се враћају у подстанаре или траже неки стан, у некој згради, у неком делу града, без снова о некаквом насељу, о некаквом вишем квалитету становања који је већина нас овде желела да постигне заједништвом и сарадњом…

blokce72-fejzbuk-stranica

Advertisements

One thought on “Отровне зграде – историја ничије грешке (најчешћа питања)

Оставите одговор

Попуните детаље испод или притисните на иконицу да бисте се пријавили:

WordPress.com лого

Коментаришет користећи свој WordPress.com налог. Одјавите се / Промени )

Слика на Твитеру

Коментаришет користећи свој Twitter налог. Одјавите се / Промени )

Фејсбукова фотографија

Коментаришет користећи свој Facebook налог. Одјавите се / Промени )

Google+ photo

Коментаришет користећи свој Google+ налог. Одјавите се / Промени )

Повезивање са %s